Реформе које је Отоманско царство почело спроводити у првој половини 19. века унеколико је поправило положај обесправљеног хришћанског становништва – раје. Иако се утицај тих реформи, због великог отпора поисламљеног дела турских поданика, често завршавао на нивоу декларативног дешавало се да активност неког турског обласног управника дадне видљивије резултате. Нарочито ако ту активност подупре мито боље стојећег слоја подјармљеног народа – занатлија и трговаца.
Један од таквих турских присташа реформи био је и намесник Босне, Топал Осман-паша. Захваљујући његовом реформном курсу успели су истакнути пријепољски трговци: Хаџи Аћим Веселичић, Станиша Милетић, Анто Хаџипетровић и Јован Станишић прибавити ферман за обнову манастира Милешеве. Скупљани су прилози од народа по целом крају од Таре до Увца и од Дрине до Ибра.
Из тог времена сачуван је један тефтер о скупљању прилога у пљеваљском, делу прибојског и делу милешевског краја. Свакако да су прилози скупљани и у осталим селима, нарочито с десне обале Лима, у сјеничком крају и даље на исток. Народ је прилагао све што је у домаћинствима поседовао. Народ из жупнијих крајева давао је прилоге у житу, а у планинским селима се виша давала стока. Понегде се давао новац само ређе јер га ни народ није имао.
Од манастирске писаније, из периода после обнове, сачуване се две свеске некомплетне и делимично оштећене. Прва је из периода пре Бабинске буне (1875. година) што се може закључити по приложницима за које се зна да, после пропасти буне, нису амнестирани и нису се, за разлику од већине избеглог народа, повратили на своја попаљена кућишта (на пр. прота Јевто Поповић-Кувеља, војвода).
Раде Пушоњић