Да је лако копати, мотику нико не би испуштао из руку. То вреди и за умни рад.
У духовном кругу данашње „београдске двојке“ интелектуалац је свако ко заврши факултет. Надинтелектуалац, ваљда, човек постаје чим докторира. Још ако има и постдокторско постигнуће, можда би и Тесла, да је међу нама, могао да му гланца ципеле. Поштоваоци тог аутоматизма су карикатурални интелектуалци.
Међу десеторо најблиставијих интелектуалаца које сам до сада упознала налази се и мој — сасвим солидно описмењени — деда Милован. Да испоштујем локализам: ђед Милован. Поживео је ђедо безмало сто година, преминуо пре више од три деценије, али се међу онима који нису били ни рођени за његовог вакта и данас причају анегдоте о њему. Једну сам чула тек прошле године.
После другог светског рата, отприлике у време присилног откупа, ишао је са парњацима на неки вашар. Комшија, иначе озбиљан човек, у неко доба приупита Милована како му је најновија снајка.
„Није добро. Нимало није добро“, одговори забринути ђед.
„А, шта јој је?“
„Стално повраћа. Сваки дан повраћа.“
„Па, што је не водите код доктора?“
„Ту доктор не помаже. Она повраћа ријечи“.
Дакле, мој ђед Милован био је доктор филозофије. Интелектуалац, за мноштво ововремених власника академских смотуљака који би продали и маглу, када би се дала ухватити.